Традиционални начин давања имена према неком од чланова породице

Име сина исто као и име очевог оца, дететовог деде

У Европи још од давнина постоји обичај именовања детета према члановима породице, најчешће према оцу или очевом оцу, али према мајци и њеном оцу, и слично. У време када се са том праксом почело нису ни постојала презимена у данашњем смислу, која би се генерацијама преносила са оца на сина, па је понављање имена осигуравало да се учврсти веза новорођеног детета са његовим прецима и детету се осигура идентитет у складу са његовим пореклом.

Уз лично име, које су добијали на рођењу, људи су тада често називани и били познати и по њиховом оцу и месту у ком су рођени тј. живели. Уз име се често додавало и очево име у присвојном облику, и место из којег су рођењем или у ком живе. Тако нпр. ако бисмо имали неког Лазара коме се отац зове Стефан и рођен је и живи у Крагујевцу, у то време би био познат као Лазар Стефанов од Крагујевца. На тај начин смо знали да то није било који Лазар, већ Лазар коме је отац Стефан и који је из Крагујевца. То би га свакако разликовало од других Лазара којима се отац другачије зове и који нису из истог места.

Такође, с обзиром да презимена тада нису постојала, а свака следећа генерација је мењала презиме, врло лако се губила веза са својим прецима. Нпр. Стефанов син Лазар би носио име Лазар Стефанов, Лазаров син Јован би се звао Јован Лазарев, а већ Јованов син Никола би био Никола Јованов. За Лазара Стефанова и Николу Јованова, иако су деда и унук по мушкој линији, ништа не би указивало да су у било каквом сродству.

Међутим, ако би отац сину увек давало име по свом оцу, тако бисмо добили парове имена која би се стално понављала и која би указивала да су вероватно у сродству, само се према њиховим годинама могло претпоставити да ли су нечији син или унук. Тако, ако бисмо имали оца Стефана који је свом прворођеном сину дао име по свом оцу Лазару, и њихови потомци би генерацијама давали имена својим проворођеним синовима по својим очевима, добили бисмо име Стефановог сина као Лазар Стефанов, унука као Стефана Лазаровог, праунука поново као Лазара Стефановог, итд. На тај начин, имена Стефан и Лазар би се стално понављала у тој породици генерацијама и, дајући име детету по свом оцу, отац био осигурао да се тим именом осигура и очува идентитет те породице у складу са њеним пореклом, и учврсти веза детета са његовим прецима.

Пример давања имена деци може се наћи још код Демостена, хеленског говорника и државника из четвртог века пре нове ере. У говору “Против Макартатија” (Against Macartatus), наводи како је он дао имена својој четворици синова. Најстаријем је дао име по свом оцу, другом по женином оцу, трећем по рођаку своје жене, а четвртом по оцу своје мајке. Тако је први носио име по свом деди по оцу, други по деди по мајци, трећи по мајчином рођаку а четврти по свом прадеди (прадеди по оцу, са бабине стране).

Правило давања прворођеном сину име по његовом деди по оцу уводило је једну занимљиву особину. Већ по имену би се знало да је неко директан потомак неког свог претка, у правој мушкој линији, и знало би се ком огранку фамилије припада. То може бити веома битно владарским династијама у којима се власт преносила са оца на најстаријег сина. Прворођени синови би увек имали исто име па би се већ према имену знало који од потомака неког владара припадају директној мушкој линији а који бочној.

Име деде и унуково име – име деде по мајци

У случају Демостена, иста имена су остајала у породици генерацијама, а два мушка имена су остајала генерацијама у породицама као имена најстаријих синова (имена оца и најстаријег сина). Нова имена су у породицу увођења самим венчањем, тако да је први син увек настављао низ очевог имена и имена деде по оцу, а млађи син би увек имао започињао нови низ имена, према имену свога деде по мајци. Тако би синови млађег сина настављали исти низ имена али овај пут према свом оцу и његовом деди по мајци.

То даје занимљиву ситуацију. Дакле, ако бисмо имали Стефана, који је добио два сина, и првог назвао Лазар по свом оцу а другог Вук по женином оцу, директни потомци првог сина (најстарији синови) би увек носили имена Лазар Стефанов и Стефан Лазаров, а другог Вук Стефанов и Стефан Вуков. Њихови млађи синови би надаље такође добијали нова имена према својим дедама по мајци, али би се у породици генерацијама задржавала та два мушка имена која би указивала да су неки нпр. Лазар Стефанов и Вук Стефанов некада можда били у сродству, и да су по правој мушкој линији били од истог претка који се звао Стефан.

Свакако, уколико је било више мушке деце, било је и више могућности да се преко имена синова додатно учврсти веза са њиховим прецима. Тако је у случају Демостена приказан и пример давања имена сину према прадеди, тј. син добија име према имену мајчином оцу својег оца. Тиме отац осигурава да његови синови чувају имена и његовог оца и оца његове мајке, а да је претходно и отац његове жене добио прилику да му се име сачува у имену синова тог оца. Свест о пореклу на тај начин се генерацијама чувала кроз имена синова и њихових синова.

Име ћерке као и име њене бабе по мајци

Ово правило односило се и на ћерке и њихове женске претке. Тако су и ћерке често добијале имена по мајкама својих очева или својих мајки. Тако су ћерке и унуке, кроз удаје, из генерације у генерацију правиле низове имена у различитим породицама. Слично као и што су мушкарци чували свест о пореклу кроз имена својих првенаца, тако су и жене чувале свест о рађању, тј. о томе, без обзира које су њихове мајке и бабе презиме носиле, које име је носила мајка која их је родила и ко је мајка која је њу родила, итд. С обзиром да презимена у данашњем смислу нису увек постојала, на овај начин се одржавала свест о редоследу рађања, и томе ко је чија мајка или баба по мајци.

Имена сина и ћерке иста као и имена њихових деде и бабе по оцу

Код Грка нпр. и даље постоји обичај давања имена деци према именима очевих родитеља, син добија име по свом деди по оцу а ћерка по својој баби по оцу.

И Шпанци имају правила када је давање имена деци у питању, врло строга. Први син обавезно добија име по свом деди по оцу, а прва ћерка по својој баби по оцу.

У Холандији, слично томе, два најстарија сина добијају имена по својим дедама (један по деди по оцу, други по деци по мајци), а две најстарије ћерке по својим бабама (једна по баби по оцу, друга по баби по мајци). Углавном се имена дају прво по очевим родитељима па онда по мајчиним.

Имена деда и баба као средња имена

Код Француза постоји обичај давања детету и средњег имена, па тако као средње име често додају имена деда и баба по оцу и мајци. Син тако добија имена деде по оцу и деде по мајци као своја средња имена, а ћерка добија имена бабе по оцу и бабе по мајци као своја средња имена.

Имена по покојним супружницима

У Холандији постоји обичај који врло прецизно одређује имена деце, и то за прва четири сина и прве четири ћерке. Поред тога он уводи и пример давања имена деци по преминулим рођацима детета, па чак и претходним супружницима својих родитеља са којима немају никаквих крвних веза.

Уколико је отац био удовац пре него што се поново венчао, или мајка била удовица, прво дете супротног пола које се у том браку роди добија име по преминулом супружнику свог оца или мајке, тј. син добија по бившем мужу своје мајке, а ћерка по бившој жени свога оца.

Давање имена према имену претка супротног пола

Постоји и обичај давања имена мушком детету према женском претку, само мушку верзију њеног имена, или давања женском детету женски облик имена њеног мушког претка. Нпр, ако се у Холандији у једној породици роде три дечака, трећи обично добија мушку верзију имена своје бабе (обично по оцу) за своје име. Ако се, пак, роде три девојчице у једној породици, слично као и са дечацима, трећа ће носити женску верзију имена свог деде.

Давање имена према дететовом покојном брату или сестри

Такође, у неким деловима Холандије не дају се имена по живим члановима фамилије. Неретко се деци дају и имена старије деце која су преминула пре него што су она била рођена. У Холандији постоји обичај да, уколико неко од деце премине, дете истог пола које се роди након тога добиће исто име као и његов тј. њен брат или сестра који су преминули. Пример за то је свакако и шпански сликар Салвадор Дали (шпан. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech, 1904-1989) добио име по свом старијем брату Салвадору (1901-1903), који је девет месеци пре његовог рођења преминуо од гастроентеритиса.

Тако нпр. ако би у родослову неке породице из Холандије видели два мушка или женска детета истог имена, то би значило да је друго рођено након што је прво умрло.

Давање имена према покојним стричевима, теткама и ујацима

Нпр. ако је у Холандији многобројна породица, и деца су већ добила имена по бабама и дедама, претходним супружницима, као и својој покојној браћи и сестрама, деца ће добити имена по неком од браће или сестара својих родитеља, поготово ако су они већ преминули.